Деветнаеста прича за понети

Не сећам се, а покушавам већ неко време, из које позије ово памтим, али подудара се са светом данас:
”Досада је убиство маште.”
(у мом слободном преводу)
Измаштали смо светске пандемије, апокалипсе, ванземаљце, крај светова, рат звезда и нека тамо још чудновата бића, али смо заборавили да измаштамо обичан живот.
Нисмо стигли да измаштамо један, обичан, дан.
А по мени, он је најфантастичнији, у свим својим облицима,бојама и текстурама.
Вуди Ален зна лепо да измашта један сјајан обичан дан, а пример тога можете погледати у филму Rainy Day In New York.
Сама реч дан, једна од мојих омиљених, после цврчак и још неких других, нуди простора за хиљаде страница књига, безбројних прича и слова, три живота нам нису довољна.
Шта све један дан може зависи од наше маште. Машта ми је исто једна од омиљених речи, а ње се људи боје.
Често, машта се асоцира са прво, децом, затим такозваним слободним бићима, неозбиљним, онима који не живе на овоме свету.
То је сасвим погрешно.
Свако од нас има машту, а овај или онај свет, то није ни битне где је користите, јер она има билијарду облика.
Машта је у кухињи, на грађевини, у башти, у подруму, у спаваћој соби, на каучу, у ципелама, прстима, гласовима, очима. Свуда.
Једнако маште имам ја и неко тамо ко данас штије башту, оре њиву, прави ручак.
Маште нема тамо где је досада. Ту реч апсолутно не волим.
Често сам се досађивала, и пу, пу, пу, далеко било, никада више.
Све док нисам схватила, да досада, за разлику од маште, нема облик, боју, текстуру, она се не може видети, није у ципелама, очима, прстима, она је ништа више но реч. Она се не може употребити, искористити, поклонити, разменити, са њом се не може ништа. Није у кухињи, подруму, спаваћој соби. Досада је само реч у речнику, под словом Д.
Нажалост, ипак, досада, само таква каква је, једна обична реч, она ипак убија машту. Машту која се види, једе, осети, поклања, дели, машта која има боју, облик и текстуру.
То је зато што нас нису научили, не знамо, заборављамо да просто измаштамо један обичан дан. Сви бисмо авионе и ракете, далеке просторе, и друге светове. То су нас научили.
То је симулација, и то није измаштано, то је стварно и њен најбољи пријатељ је досада.
А један обичан дан, он је на полици са забрањним књигама.
Измаштајте себи дан.
И никада вам неће бити досадно.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s