Stvari koje mi se vrzmaju po glavi nedeljom

Kad bi život bio nedelja.
To je nešto što poželim svake nedelje.
Da se probudim laka kao pero, jer nedeljom sve lebdi.
Da me nije briga koliko je sati, i kakvo je vreme, i šta danas “treba” da se uradi.
Da sve onako polako struiji i zuji.
Nedeljom mi se vrzmaju slatke misli, poput dobrog filma, knjige, pesme. Dobre hrane.
Kad bi život bio nedelja.
Zvezde bi nam bile sat, sunce, oblaci i senke.
Sutra ne bi postojalo, a juče ne bi bilo ni bitno.
Nedelja mi traje večno, a večnost je ono o čemu se piše. Za njom se traga, a ona je tu, svake nedelje.
Kad bi nedeljom psi pričali, i šta bi nam tada rekli? Šta bi ptice pevale? Šta bi pčele mrmljale?
Nedeljom i kafa ima drugi ukus, i kolač za doručak je čak i neophodan.
Nedeljom su mirne glave, mirne misli, mirno nebo.
Nedeljom se slavi život.
Nedeljom pomislim kako svi ostali dani nemaju smisla, vrzma mi se pomisao da bacim satove, odložim kalendare, ostanem zauvek u nedelji.
Možda bih mogla da svratim do neba, da posetim vrhove planina, da porazgovaram sa oblacima i suncem i vetrom. Svašta bih mogla nedeljom, pa čak i da promenim svet.
Ipak, nedelja je.
Pomislim kako razgovor traje dugo, i taj nedeljni razgovor uvek je drugačiji od drugih.
I svaki zalogoj ima trostruki ukus. I svaki gutljaj mnogo je lepši.
Nedeljom oblaci stoje i biljke spavaju. U nedelju – svet je zdrav.
Nedeljom je sve potaman.

Stvari koje mi se vrzmaju po glavi nedeljom i nisu stvari, i nisu misli, samo su neki mirni talasi, koji nose život kakav jeste- lagan i lep.