Ćao.
Zdravo.
Dobro došli.
Shodno mojoj trenutnoj lokaciji, lokaciji mog rodjenja, lokaciji detinjstva, i tako, lokaciji većine života; i shodno mom materenjem jeziku, ovom, < ako me pitaju u učionici gde predajem engleski, ne>, krajnje je neophodno da ovde, u ovom svetu oblaka, satelita, i zujalica žičica što nikad ne umiru i čuvaju svaku moju reč < hvala ‘delete’ dugmetu> počnem da pričam na srpskom.
>To je jedna od stvari koje mi se vrzmaju po glavi kad je zima.
A zar je potrebno imati plan za tu priču na srpskom, ako jeste, ja ga nemam. Ti me čitaj kad izletim. A to ćeš znati ako ubaciš e-mail u čarobnu kutiju imejlova < ovo nije prava reč, bolje bi bilo zvati to internet pošta > kojima bude dojavljeno da sam nešto na srpskom pričala.
Neke vrzmalice ostanu samo vrzmalice u mojoj glavi, a neke eto, i odrastu. Ova vrzmalica je krenula u školicu.
Zimi se pitam da li bi ikad toliko volela more da nikad nisam otišla do njega, ili ga videla, ili čula za njega. Apsolutno nije fer dati čoveku 4 godišnja doba. Šta ja da radim sa ostala tri kada prodje leto? Okupala sam se u svetoj vodi okeana, osetila magiju obale i sunca i peska i mirisa tog zbog čega vredi živeti, i sada moram da oblačim tri sloja odeće dok traje ta zima. Vrzma mi se stalno odlazak na južni deo ove lopte.
Da zauvek ne nosimo čarape i čizme. Živele gole noge.I hoću.
Ono što neću je sada zavijati kao vuk na vrhu snežne planine – znam da nisi srećan mali čupavi, mekani vuče, al’ kroz život eto svima i snega i planina, a eto nam i mora i obala- jer već pakujem kofer za put do sunca.
>Pre nego što odem, mislim o tome i da tamo samo ostanem. Zimi često mislim o tome kako mora biti lepše tamo gde je stalno sunce. Posramim se isto često, što mi kuća nije dovoljna i što kućom smatram bilo kuda gde mi morski vetar mrsi kosu i vruć pesak greje stopala. Ali, zaista, zimi mi se vrzma samo neki odlazak. Odlazak i ostajanje.
Loše je to, jer neko mora prezimiti i zimu. Medvedi to najbolje rade. Medvedi su carevi, trebali bismo biti više kao medvedi. Spavati, spavati i spavati, dok ne procveta i poslednji listić na grani.
Zimi smišljam i premišljam, a loše je i to. O državi, o civilizaciji, o modernom dobu, o promenama, o emocijama, o uspesima i padovima, o ljudima, o čudima, o pokvarenim glavama, o lošim srcima, o kradljivim prstima i o lošim razmišljanjima. A kome treba to. Misliti, misliti i misliti. Naporno je. Bez cilja i pravca. Uhvati me teška fata morgana.
Leti toga nema.
Dok stojim u snegu, dubokom do članka, ne čujem ništa, samo neki jeziv šum. Strašno je to. Usamljeno. Bez cvrkuta i osmeha. Vrzma mi se osećaj nelagodnosti. Kao da stojim na pragu propadanja u Ništa, gde vlada tišina i tmina. Brrr, stresem se sva. A okolo naokolo samo belina, beskrajna belina. Praznina. Hhhhhhhhhhhh. Udahnem duboko. Prostresem glavu. Živi smo. To je samo zima. Proći će.
> Vrzmaju mi se svi praznici i običaji. Jasno mi je što smo ih stvorili. Hladno je napolju. Mrtvo je. Nek bar sija jelka, za tračak života. Plašimo se svi mi tišine i usamljenosti. Neka bude proslava, da se zguramo kao pigvini u mećavi, dok ne prodje najgore. Inače, ostaćemo zavejani, zauvek čekajući prvu visibaku.
Hvatam one misli što hoće da odlete, čvrsto ih držim dok mi se vrzmaju u stisku. Ne dam im da pobegnu, one me jedino drže budnom i daju mi nadu. Njih se zimi verno držim i zato ne dam se i zato širom raširenih ruku dočekujem kraj ništavila i zbog njih čitave zime spremam se na preporodjaj.
Kad zima nastupi, ona kao Bijonse dodje i kaže nam bezobrazno, “world stop”, i ništa joj ne možemo. Mi stanemo.
Jasno vam je sada već, nadam se, kuda ide ovaj početak priče na srpskom, u ovom mini brbljanju o zimi. Ne bih vas predugo zadržavala. Ja zimu ne volim, zato o njoj nemam šta više ni da kažem.
>Odlazi, molim te> Možda još samo to.
Sara
Sara Frog 