Седамнаеста прича за понети

Има једна књига, коју никад нисам прочитала, али сам је држала у рукама много пута, ма безброј пута сам је подигла и муљала кроз дланове, и та књига носи наслов ”Неподношљива лакоћа постојања”. Не верујем да ћу је икада и прочитати, зато што њен наслов крије сигурно оно што и сама шврљам по свескама и празним папирима, а са чиме, чини ми се нико не може да се помири. Често, врло често, овај наслов мени дође као нека мантра, у свакојаким моментима, чиме их и објасним, јер једноставно помислим: ”Ах, да… неподношљива лакоћа постојања”. То су увек различити моменти, који никада немају ништа слично једни другима, и који се задесе на разним местима, у разно доба дана или ноћи, разним људима, а и мени самој. Али занимљиво, сви они спадају увек под баш тај наслов, те књиге. Колико нам је тешко да постојимо, али да лако постојимо, да само будемо. То су моменти када например, мама виче на дете које плаче јер није добило нешто што је тражило, па се вуче, па га она виче, па оно плаче, па мама се изнервира још више, па људи гледају, па срамота, па бука, па хаос. Или моменти када те питају шта има, а ти кажеш ништа посебно, јер шта заправо има, што није већ било, и што неће бити. Може бити само да си здрав или си болестан, да си срећан или си тужан, и шта друго може бити. Има и момената када ти све пође по злу, и мислиш како је крај, смак света, тај дан кад је све пошло по злу трајаће ти заувек, и ако није сваки дан добар, онда ни живот није добар. Има још пуно момената, где неподношљива лакоћа постојања виси онако изнад глава, у некаквом мехуру, прати нас куда год да кренемо. Ми се са њом све више и више боримо, све више јој бежимо, и зато стално пуно радимо, пуно планирамо, пуно се излажемо друштву, пуно се представљамо, пуно сумирамо наше животе, како када нас питају шта има, ми можемо да кажемо свашта, а не само ништа, здрав сам и срећан сам. Но, сад ви мислите, боже па наравно, ниси ти прва која је то смислила, знамо ми то већ, логично је. Наравно, неподношљива лакоћа постојања нас је и довела у ове дане, а она је одувек била ту, стога се и ратовало, борило за права, филозофирало, писало, певало, смишљало, јер све чинимо само да јој побегнемо. Но, ми и даље не умемо лако да постојимо, већ и даље бежимо, што даље од лакоће постојања. И заиста, сада смо јој најдаље што смо икада били, заштићени некаквим другим мехуром пуним обавеза и постигнућа. И немамо времена сада да размишљамо више о тој неподношљивој лакоћи постојања. Немамо времена и она само остаје да непријатно виси нам над главама.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s