Двадесет прва прича за понети

Често пишем о мом псу, али ја имам и корњачу.
Моја корњача се зове Алфред и веровали или не, он је најјача корњача на свету. Алфред је прави мали борац. Узели смо га пре нешто више од годину дана, када је имао само 3 месеца, дуго размишљајући да ли то да урадимо..  Он је шумска корњача, и расте пола цениметра годишње, али чини ми се као да ни толико, јер је толико мали, седам пута ми стане у шаку, а живи и до 150 година. Алфредова кућа је један доста велики тераријум, са пећиницом-кућицом у којој он спава, једном посудом са водом у којој воли да се брчка, пије воду, и заправо разради стомачић како би могао да обави нужду. Ту му је и посудица за храну, која је увек пунa зеленом салатом, листом маслачка и осталим зеленилом, а воли да једе и јабуку, тиквицу, шаргарепу… У тераријум му ставимо пиљевину и кокосов тресет, и има једну лампу која му служи као Сунце када Сунца нема. Алфред води један поприлично миран и сталожен живот, и понекад му завидим на томе, а понекад се солидаришем, па тако и ја. Он спава и по 20+ сати, пробуди се да једе, нужди, огреје на ”сунцу” и врати у кућицу. Када једе, споро то ради, и један лист салате је врло често његов читав оброк, са којим се бори и по сат времена. Пребрзо натрпавање храном нам је свима познатом, и када махнито и непромишљено то и сама поченем да радим, Алфред ме подсети да спорије жваћем. Када правимо неку буку, полако отвори очи, и баци нам осуђујући поглед, јер ометамо његов мир, али врло брзо опет заспе. Навикао се, ваљда, али за сваки случај обратимо пажњу. Сигурна сам да ме чује, јер кад га дозивам са надимком Алфи, он се пробуди и крене га мојој џиновској глави која се приљуби уз стакло његовог тераријума. Рекли су нам да корњаче памте лица, па ја волим да мислим да он зна ко сам ја, јер га мазим и пазим сваки дан. Воли када га чешкам по доњој ивици оклопа, а горе код главе, шара на оклопу изгледа као да је машна- господин. Иако је ужасно спор, и тешко вуче са собом свој оклоп, он не одустаје и воли да побеђуј све препреке и осваја врхове. Заиста је инсиративно гледати га у његовој упорности. Воли и да ми се пентра по стомаку, врату и завлачи у косу, а највише воли да заспе тик изнад мог стомака, у рупици, где га моје дисање љуља горе-доле и топлота мог тела му изузетно прија. Воли да ђира по каучу и по кући, а кад је топло и по трави. Али, осетљив је јако, јер је још увек беба и превише тог ђирања по трави довело је до тога да нам се разболи. Мали Алфред добио је, изненада, инфекцију плућа и замало нам је умро. Ишао је да прима инекције( две, јер има два крвотока ) десет дана за редом и на сву срећу ветеринари из БиљаВет Нови Сад су га спасили, ни сами не знајући како. За то време није јео, једва је дисао и хватао ваздух свако мало-мало, правећи неки јако болан звук. То су биле две паклене недеље. Свако вече кад би се вратили кући са посла посматрала сам га са жељом да буде боље, јер ко би рекао да човеку може толико да стане до једне мале корњаче, која углавном само спава. Страшно ми је било и да помислим на његову муку док се гушио и тражио ваздух , колико је био гладан јер ништа није јео, а никако нисмо могли да му помогнемо. Инкеције које је добијао су биле прве икада, у тој ветеринарској амбуланти, које су дате корњачи, у нади да ће успети. Кроз какву је борбу мали Алфред прошао никада нећемо у потпуности  знати, али после ње, пазимо га као очи у глави. Сада једе све што ставимо испред њега и ђира највише по свом тераријуму, до лета када буде довољно топло да може и напоље. Његово скромно и једноставно постојање било је довољно да нам се увуче у срца, а и да ме научи доста – попут стицања навике да успорим и става мање је више. Са тиме се вечитом борим, јер свет се пребрзо окреће, а Алфред га све спорије и спорије прати.
Мислим да бисмо сви требали да будемо мало више као Алфред, па можда и поживимо 150 година.