Јако дува данас, немојте ни излазити, ни капут вам неће помоћи. Онако , баш оштро, сече преко коже и јако је непријатно држати очи отворене, јер тај ветар улази у њих и смета. Ветар увек смета, па чак и на мору. Овај јесењи ветар доноси смрад ђубрива, те је још и посебно гори због тога. Но, ипак, лажем, јер понекад лагани поветарац много прија. Ето, доби и ветар један плус. Шта ти је живот. Ево, баш данас, спонтано, нажалост, сазнах следеће:
Од лектира за основну школу, из женског пера, од првог разреда па све до осмог разреда, само – Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Гроздана Олујић, Светлана Велмар Јанковић, Мира Алечковић, Ивана Брлић Мажуранић и Јохана Шпири. Даље, од лектира за средњу школу, од првог до четвртог разреда, из женског пера, само – наново, Десанка Максимовић и Исидора Секулић, Јефимија која пише Лазару, и, једно-једино дело у потпису Вирџиније Вулф. То је то. Седам домаћих списатељица, две стране списатељице. То је то. Дванаест година школовања, преко 400 наслова, девет женских имена.
А тренутно у књижарама широм Србије, по једно дело у свакој, спремите добре ципеле за ходање, потрајаће потрага.
Не знам шта сад то значи, дубока је историја образложења, изговора, говора и протраћених дана и година, и нећу да улазим у исту; но позивам девојчице да пишу. Али немојте писати о вашим телима, правима, изгледима и борби за проналажењем вашег мушкарца. Пишите мало другачију историју.
photographer ☾
Sara Frog 