Двадесет четврта прича за понети

Волим да ходам.
Волим да ходам по свом граду, волим да га видим изнова и изнова, и сваки пут откријем нешто ново. Док ходам мисли не лете, нога иде ногу пред ногу, и очи хватају шта могу, журно пратећи ноге. Волим да ухватим детаље у пролазу, и упитам се да ли су ту били и јуче, да ли су ту били и пре. Волим што ми ходање проструји кроз тело, осетим покрете ногу, осетим покрете вена и жила и мишића, и прија ми. Нема притиска у леђима, у глави, нема умора, све је бистро. Могла би да ходам и ходам и ходам, док ми саме ноге не одустану. Чини ми се као да ми сваки корак продужава нешто, време или живот, или нешто. Или пак, чини се као да време стоји, сваким мојим кораком све више и више се зауставља. И није битно да ли облаци сиви или бели, и небо да ли је плаво и црно, јер увек има нешто да се осети, да се види, да се открије.
Можда је то ходање заправо лутање. Можда.
Има нешто што изузетно прија у том лутању. И тако луташ, луташ и луташ, па залуташ. А у своме крају. И видиш нешто што је засигурно било ту и предходног дана, месеца, а твојим очима као да је ново. Та мала открића, толико су слатка и пријају, као да откривам изнова и изнова нове светове. Све ми је магично, и сваки прозор, из дана у дан, има нову причу. Свако ходање води ме ка новој причи. Свако лутање има нову причу.
Волим да ходам.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s