Двадесет трећа прича за понети

Много тога код људи не волим, а највише осећај када ми не дају да кажем истину.
Чини ми се да се сви боје истине, те досадне, суве, равне истине. Истине да је живот посве обичан и несавршен, а не каква умишљена слика и прилика, некакво држање праве кичме о којој се мора водити рачуна да се не покриви. У зависности од тога где седнеш, ту ћеш тако и говорити, и свако је ћоше неко своје право држање кичме, а ти седиш по њима, не смеш да кажеш, мораш да се смешкаш. Некад се изланеш па те осуђују, а ствари о којима оћеш да причаш мораш потражити у неком другом, свом ћошету. И увек те питају у сваком ћошку о новцу и одакле ти, куда ћеш са њим, и како ћеш до њега. Радозналост је посве наивна, али покварена радозналост је опасна. Сада видим да по ћошкови се све више прича о другим ћошковима и тако у круг, шта ћу ја онда у њима. Шта ћемо ми онда у њима? Ни у једном ћошету не прича се о истини. Истина није у моди, али бити једна лепа Павер Поинт презентација је оно што се тражи по тим ћошковима.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s