Када сам имала 22 године мислила сам да ће тако да остане заувек. Мислила сам да је све вечно и да ми је свет под ногама, куда год да се упутим. Желела сам само да ходам и ходам и газим по трави, по бетону, по блату, по води, и да никада не станем. Ништа ме није занимало осим ходања, што даље и што дубље, све док читав свет не обиђем и после тога још даље и дубље. Мислила сам да је све вечно и да ништа није пролазно. Када сам имала 15 година мислила сам да је читав свет у мојој глави, а када сам имала 18 година мислила сам да је свет изузетно мали и лак за манервисање. За два месеца пуним 25 година и ових дана свет је много већи од мене, залази и у универзум и све што желим од њега је мир и природу, живот који зуји са ветром, живот који не троши пуно, не смета пуно, не меша се пуно.
Тако је то са светом, окреће се међу прстима, час је мали, час је велики, час је вечан, а час је краткотрајан. Када будем имала 28 година, 38 година, ко зна какав ће свет бити тада. Али колико год година имала, свет тада и у том тренутку чини се као непроменљив, и усвајам га у потпуности таквим. А свет се игра, и скаче по прстима, мења боје и облике, и никако да га ухватим у једној целини.
А света има превише за ухватити, а чини се као да ни не треба. Не треба га преходати читавог, не треба га ухватити и чувати га да се не мења и никуда не иде. Треба га разумети; његову земљу, његово корење, његове звезде и Сунце, његове шуме, мора, прашуме, пустиње.
Треба га поштовати, пазити, волети-
Да неко касније може исто тако да покуша да га схвати.
photographer ☾
Sara Frog 