Двадесета прича за понети

Данас у Сремски Карловцима пада киша и дува врућ ветар, и лепо је. Заиста је лепо, јер природа се пробудила, зелени се, посадила сам цвеће, посадила сам и чери парадајз, посадила сам и брзо-растући краставац, посадила сам и батат, посадила сам и зачинско биље, а деда је посадио све што је остало. И лепо је.
Питам се, сада, док у позадини иде песма Truth – Kamasi Washington, и пијем, још увек, јутарњу кафу, када је прошао, поред мене, тако брзо и невидљиво, април. Али сетим се, да се јесмо дружили, и то баш лепо. Ове године, посебно лепо. А како кажу, све што је лепо кратко и траје. Ипак мислим да оно што долази још је и лепше. Листам сада кроз папире, уназад посматрам априле, куда су све прошли самном, од високих небодера до цик испод земље, тамо где станују црвићи и остали њихови другари.  Године пролазе, и априли се нижу, један на други, као перлице, сваки другачије обојен, а тако некако и ја са њима. Овог априла понела сам у цегеру штошта са собом, а доста сам већ и помало знала, само ме је подсетио.  
На крају реченице, уместо тачке, април провлачи између редова, моменте, а ја увек и заувек, волим да искористим прилику да уздижем моменте.
Био је тако један моменат када ми је одједном, у истом трену, умро један краставац, па други краставац, а затим и једна бегунија. Све сам добро урадила, али она породица са пијаце, која ми је продала саднице истих, можда не знајући, а можда и знајући, ставила је јадно семење у земљу са црвићима, и они су тако сласно појели њихово корење. Бегунију сам успела одма да закрпим и, уз помоћ баке, извадим црвиће, и ту се њихова судбина завршава- смљескана међу мојим прстима. А где се она завршава, нова судбина једне црвене бегуније почиње- корен је спашен и враћен у земљу, почашћен са доста воде, за бољи и бржи опоравак. Користим ову прилику да се извиним црвићима, али неког Природа намери за један такав трагичан крај, а некоме да нову шансу. У то већ не смем и не знам да се умешам, за даље инструкције, морали бисте се обратити Њој. 
А краставци? Они су, заједно са њиховим црвићима на корењу, доживели трагедију, али ипак њихов крај завршио је на одељку са ђубривом, и добио шансу да да живот некој другој биљци,у облику хумуса, док црвићи, опет, умиру смљескани између мојих прстију- можда их птица поједе… 
То је био тај моменат, тако мали, а тако значајан, а већ у следећем, као да се ништа није десило- Сунце је сијало, птичице су певале, мачак се излежавао, Ели је хватала лептире, ветрић је пиркао, и живот је само наставио. 
Ја сам села да се расхладим свежим соком од зове, испод кајсије, која је правила леп хлад, и уз сваки гутљај заборављала, мало по мало, на трагедију из мојих саксија, већ планирајући да још вечерас пресадим нове краставце. 
Тако је прошао један моменат, једно подне, у априлу. Иако трагичан по црвиће, полу трагичан по краставце, а срећан по бегунију,
за мене- то је моменат вредан приче. 
А ви је понесите, ако вам паше. 





Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s