Ostrvo Krf // Priče iz Grčke

Spakovati, pa raspakovati, pa tako u krug. Krenula sam sa mislima da mi svašta treba, i da je bitno sve poneti. Dva dana pripremanja, pranja, i razdvajanja. Kako glupavo od mene da ponovo upadnem u zamku odeće, obuće, nakita, torbi, i ostalih komada odeće, koji mi ne trebaju. Dok se avion spuštao iznad plavog mora koje je okruživalo ostrvo Krf, a ja čekala da mi traka izbaci veliki bež kofer, zajedno sa gomilu ljudi koji su to isto radili, shvatila sam da sam jako pogrešila. I ovog puta krenula sam kao još jedan obični turista. Grozno.

F10F5432-9448-482D-8B32-D0508232F2D3AD1129DD-1169-4650-9362-6295708E4F7DCBEFC40E-EE4E-42E7-935A-0C8153B62690F1768965-45C2-4CAD-B58E-F5228D7E624287B73379-AC31-430E-8126-FA77A5D1EA08

Stigli smo u 21:00. Noć je već pala dok nas je autobus ljuljao po krivudavim putevima ostrva Krf. Iako samo 10km od glavnog grada Keikira, put je trajao oko 50 minuta. Krivine su oštre, a saobraćaj je haotičan. U ne znanju kuda idemo i gde smo stigli, ušli smo u naš apartman, naš novi dom narednih 10 dana. Već mi je bilo malo, i želela sam odmah da ovo nije samo godišnji odmor, ta dosadna konvencija novog doba. Ipak, mirim se sa činjenicom, bacamo stvari po podu i izlazimo u potrazi za morem i plažom. Mrak je, ali čuju se talasi. Mora biti blizu.

60E415B5-0A37-4C23-833E-82AACCBFF75B2360BEA9-2296-485B-9958-614E6758F408B4E2D2CE-C291-49F0-A7CF-EDDE2D3F54B0IMG_2206IMG_2207IMG_2208

Pokvasili smo noge u toplom moru, na pustoj plaži. Možda zato što sam rak u horoskopu, a možda me samo  bose noge na kamenitoj plaži i u velikom, plavom, slanom moru čine da se osećam kao da je sve na svetu na svom mestu; kao da vetar potaman duva, i Sunce potaman greje, i Mesec se potaman smeje; i svaka bubica ima šta da jede. Zaspala sam, uz Filipa, ispunjena mirisom prirode koja me je ovde primila, da joj budem gost. Zvuk cvrčaka me je uspavao, a zatim i probudio, tu negde oko 7 ujutru.

IMG_22094AE3AB94-9A7B-458D-8C75-E24F5F490002IMG_2210IMG_2212IMG_2213IMG_2219IMG_2238

Grčka. Probudila sam se i sve je mirisalo na grčko ostrvo. Ali, šta to uopšte znači? O grčkoj sam čula, čitala, gledala, sve sam već znala, a nisam ni bila. Stoga, kada sam otvorila vrata apratmana, sve je tako i mirisalo. Na Grčku.

IMG_2241IMG_2242IMG_2244IMG_2245IMG_2246IMG_2250IMG_2247

Žao mi je što su mi većina prvih iskustava i kompletnog neznanja oduzeta unapred, jer sam izbomardovana sadržajem koji mi oblikuje čula. Sve je bilo autentično, ali sam sve to već i proživela kroz sadržaj koji mi je internet pružio. Knjige, filmovi, slike, sve zajedno mi je već ispričalo o budjenju u Grčkoj. Ipak, bila sam srećna što sam tu gde sam, u nepoznatom, a poznatom, u drugačijem, a istom. Što sam pored mora, ispod planine, na obrnocima, pod plavim nebom. U Grškoj.

IMG_2385IMG_2386IMG_2389IMG_2390IMG_2391IMG_2393IMG_2394IMG_2395IMG_2396

Na svetlu dana sve je izgledalo drugačije, zeleno, plavo, crveno, roze, žuto, sve boje duge okruživale su me i to me učini spokojnom. Noć nikako ne volim. Gospodja Rula, naša domaćica, sredila je dvorište vile prelepim biljem i šarenim cvećem, pod krošnjama smokava i maslina. Toliko insekata na jednom mestu, pravi raj za njih. Nismo se sudarali, osim kada smo jeli, onda bi se posvadjala sa osama. Prave male pakosnice. Bilo je trenutaka kada sam se osećala da smo potpuno sami na ostrvu, i u dvorištu Gospodje Rule. Ali svaki je naglo prekinut jenjavom ljudi na nepoznatom, njhovom zbunjenošću i prenaglašenim radnjama kao da su im tela obuzeta tokom odmora.

IMG_2397IMG_2398IMG_2399IMG_2400IMG_2405IMG_2406IMG_2407

Jutro je moje omiljeno doba dana, i život tako nekako i gledam. Kroz jutro. Ostatak dana postane haotičan previše, ljudi polude. Ne svidja mi se to. Ostaje samo jutro, kad svi spavaju i mogu u miru da omirišem vazduh, i udahnem prirodu oko sebe. Ujutru su svi baš onako kako i treba da budu: usporeni, uspavani, na pola budni, smireno, srećni. Teško je pobeći od konvencionalnog i onog što “svi rade”, ali ujutru je sve moguće. Zato rano ujutru, na plaži smo samo nas dvoje, Spiros koji otprema brodiće i pokoji čovek još, ali ne vidim ih, daleko su. 

IMG_2409IMG_2410IMG_2411IMG_2412IMG_2413IMG_2414IMG_2415IMG_2416IMG_2417IMG_2418IMG_2419IMG_2420IMG_2421IMG_2422IMG_2423IMG_2424IMG_2425IMG_2426IMG_2427IMG_2428IMG_2430

Kad putujem uvek se pitam kako je putovanje izgledalo ranije. Sigurno mnogo uzbudljivije, jer danas, iako se trudimo da budemo avanturisti, svodimo svako putovanje na detaljno istraživanje i na mape koje znaju svaki naš korak. Krf je jedno ostrvo koje me je konstantno teralo na ostavljanje tih instrumenata koji primaju satelitske izdahe i znaju gde je sve na ovom svetu. Žao mi ih je što im je tako, jer ne mogu da se izgube. Nikada. Premda se trudim svim silama da dozvolim sebi da se kompletno izgubim, nije mi nikada sasvim pošlo za rukom. Zato što mi je uvek pri ruci ovu spravu sa koje vam sada i kuckam ova digitalna slova.

IMG_2630IMG_2631IMG_2633IMG_2634IMG_2635IMG_2637IMG_2639IMG_2640IMG_2641IMG_2642IMG_2643

Prvog dana sve je sjajno. Plaža je sjajna, iako ju je opaselo previše ljudi. Ali hvala im što su se nagomilali tu oko 12h , kad Sunce je najviše užareno, jer već sutradan smo bili na plaži onda kad je tu samo Spiros i mi. Puno nas je, to je činjenica. Puno. Shvatili smo da smo u brdu i da je put nazad u studio kratak ali gorak. Nema veze, svidja mi se. Shvatili smo da smo izabrali mnogo slatko mesto, sasvim slučajno. Valjda. Sve u svemu, mučilo me je ujedno i što su svi tu na tom malom ostrvu, i što svi bivaju samo obični turisti; ali isto tako bila sam srećna što me je Krf primio, prelep je. 

IMG_2644IMG_2645IMG_2646IMG_2648IMG_2649IMG_2650IMG_2673IMG_2674IMG_2676IMG_2677IMG_2678IMG_2679IMG_2680

Nas dvoje putnika se uvek trudimo da budemo što manje ono što je danas poznato kao ‘turista’. Pare trošimo samo na lokalnu kuhinju i hranu, a što i putovati ako nećeš biti gurman; Ne guramo se tamo gde cipele tapkaju u krug dok čekaju svoj luksuzni tretman; trudimo se da svojim otiscima stopla ne remetimo previše život koji tu već postoji, i da tendenciju da se rasipa i prosipa ne praktikujemo. Volimo da dodjemo na plažu sa jednim peškirom. Ako me razumete. Narednih deset dana ispostavili su se kao najbola avantura do sada.

IMG_2681IMG_2684IMG_2685IMG_2686IMG_2688IMG_2689IMG_2690IMG_2692IMG_2693IMG_2694

Sve mi je bilo fantastično i sjajno i predivno, srce puno energije i sreće, jer gledam u more, greje me sunce, obitavam na ostrvu, uživam sa Filipom. Život bez obaveze lako se prilepi za moje telo, i teško mi je da prihvatim da je to samo kratkotrajno. Na momente se ušuškam u dane i život ostrvljanja, kao da je to moja svakodnevnica. A onda zastanem i sagledam oko sebe, svi ovde hoće da budu deo te energije ali izbija iz njihovih glava ona tamo briga od kuće koja ih čeka kad se vrate. Užasno me zgrožava taj osećaj kraja koji te prati uvek, i sve nešto nameštaš i organizuješ, kako bi stigao. Samo ne znam gde stižemo? 

Svašta su nam rekli- jedi ovde, idi ovde, kupuj ovde, radi ovo, uzmi ono i tako to bombardovanje informacijama, da se slučajno ko ne izgubi, ne pogreši, ne potrosi malo više, ne zabrlja. Život bez grešaka, kao ultimativni cilj svih onih koji idu na odmor. No, nismo to prisvojili u potpunosti, iako i mi sami imamo tendeciju da igramo sigurno. Šteta. Bio nam je niz ulicu jedan stari Grk i njegova porodica, što drže super market. Nije to veliki neki market, a nisu ni cene idealne. Ali imao je sve, i bio je niz ulicu. Neka mu tih evara, neka mi uzme sve. Nije mi bilo žao što dajem 6e za lubenicu. Bila je savršeno sočna. A oni sede po cene dan na smenu u tom marketu, gledaju domaće serije i stare iza pulta, polako jedan za drugim. To je njihov posao, to je njihova svakodnevnica. A ja sam u prolazu. 

IMG_2768IMG_2771IMG_2772IMG_2773IMG_2774IMG_2775IMG_2776

Svaki dan hodali smo na drugu plažu i svaki dan je sam po sebi bio avantura, a tako treba i da bude. Ne samo na odmoru, gde jedino znamo da se opustimo, a u našim nekim imaginarnim svakodnevnim života hvatamo se za navike, za poznato, za isto- što čvršće, ne puštamo.

Obilazak samog grada Krf-a je takodje bila jedna savršena avantura. Divno je mesto. I vrvi od ljudi. Pronašli smo malu plažicu, tik uz zidove tvrdjave, skinuli se u kupaće i zaplivali u najlepšu boju mora koju sam videla. Momenat kada sam se okrenula ka kopnu mogu samo da poredim sa filmskim scenama, jer one imaju tendenciju da budu savršene, a ovaj momenat prevazilazio je čak i to. Ispred mene protezala se u vis stara tvrdjava koja nosi, sigurna samo mnogo otisaka stopala i priča, bezbroj priča, a uz ivice njenih zidova, dole gde more udara u njen kraj, mala plaža i jedan bar i drvena konstrukcija sa koje deca brčkaju noge, i sasvim dovoljno malo ljudi, i toplo more, puno ribica koje plivaju oko mene, igraju, Filip sedi na toj plaži i smeje mi se, i moje oči cakle se od sreće. Ako bi taj momenat bio slika koja može da se pomera, kao one u Hari Poteru, moje oči se ne bi videle, jer bi neko slikao mene sa ledja, ali ko god bi gledao sliku mogao bi da oseti sreću koja izbija iz mene, i iz tog momenta, gde zaista, sve izgleda savršeno. Čovek često misli da savršene filmske scene nisu merilo pravog života, ali one jesu život. Samo delić života, ali su stvarne, baš takve kakve su i sa filterima i bez njih, stvarne su. A ja imam momenat i da to dokažem.

Filip nije toliki avanturista na moru kao ja, i spontano šetanje gradom pa skidanje u kupaći i uskakanje u ne tako pristupačnu vodu nije mu baš po volji, i zato se posekao na stopalu. E, to je sledeći momenat kojeg nema u savršenoj filmskoj sceni. Ali, momci koji su radili iza najboljeg šanka jednog beach bar-a su ga spretno očistili i zavili, a pritom nam i napravili jedan od boljih koktela koji sam popila za života. A grad? Grad struji energijom koju je nemoguće uhvatiti, nemoguće ukrotiti i nemoguće prisvojiti. Ipak, taj jedan dan nije mi bio dovoljan da čvrsto stanem nogama na njegovo tlo, no pustila sam da me talasi ljuljaju i struja nosi, i sve, sada, čini se kao jedan san. Daleko od moje realnosti, i one tada i ove sada, moj boravak na Krf-u bio je samo jedan talas, koji se pružio na plažu, a zatim ga je more povuklo nazad k sebi.

IMG_2777IMG_2778IMG_2779IMG_2780IMG_2781IMG_2782IMG_2783IMG_2784IMG_2785IMG_2786IMG_2788IMG_2790IMG_2791IMG_2792IMG_2793IMG_2795IMG_2810IMG_2811IMG_2812IMG_2813IMG_2815

Sledećeg dana posetili smo Kavali.
Stopirali smo, jer je udaljen 5km uz strmo i vijugavo brdo, i autobus nije bio opcija, jer je bila nedelja i išao je na svakih nikada. Pokupila su nas dva Grka, i ostavili tačno iznad Kavalija, do kog se stiže dugim spuštanjem niz stepenice/brdo. Ovde smo se našli po preporuci prijatelja i po mojoj želji za posetom kući Durelovih, koji su bili pisci i još po nešto. Sa Filipovim povredjenim stopalom, silaženje nije bilo bajka, no dolazak nam je potvrdio da je bilo vredno. Kupili smo karte za ulazak u kuću, jednu lepu fotografiju, koja je ujedno i razglednica i jednu knjigu napisanu od strane Geralda Durela pod nazivom “My family and other animals”.  Sve ikada, moje želje, duboki sni, maštanja, reči, sve se obistinilo u toj kući koja je bila savršena. Premda, onda, davno, kada su oni došli na Krf ta kuća je bila sama i taj momenat čini je savršom. Sada je restoran i apartmani i oko nje ima još apartmana, iako, ipak, ni to joj ne smeta, i dalje stoji na ivici mora, talasi je hlade, a Sunce je greje, uvala je čuva. To, ako moram da imam kuću iz snova, to je. Tamo u Kavaliju.

Opet sam se odma skinula u kupaći i bućnula sa stene u more.
Zanela nas je atmosfera Kavalija i o povratku, te nedelje, nismo ni razmišljali, a kada smo popili kafu i upili mirise ovog mesta, shvatili smo da imamo problem. Filip nije mogao da hoda, stopalo ga je baš bolelo, a autobusi više nisu išli. I da jesu, opcija penjanja do gore nije bila opcija. Nikako.
Skoknula sam do jednog Grk-a, mnogo osunčanog, sa sinom je sedeo, preko puta stene sa koje sam skočila i upitala ga koliko bi nas koštalo da nas odbaci do Barbata i da ne sme da mi kaže ne, jer nemam drugu opciju. Tako smo se vratili nazad ‘kući’.
Napravili večeru i uživali u zalasku Sunca uz vino.

IMG_2851IMG_2852IMG_2853IMG_2854IMG_2855IMG_2856IMG_2857IMG_2858IMG_2859IMG_2860IMG_2861IMG_2862IMG_2863IMG_2864IMG_2865IMG_2866IMG_2867IMG_2868IMG_2869IMG_2870IMG_2871IMG_2872IMG_2874IMG_2879IMG_2880

Naša poseta ostvu Vidos i Plavoj grobnici, za mene je bila čudna i.. pa da čudna, ne loša, jer nije mi ništa bilo loše. Mene nisu ponele emocije istorije, jer nije bilo atmosfere na tom ostvru, već jedna ubitačna i mirna tišina koja se nije uklapala u ostatak ostrva. Nije bilo strujanja, nije bilo ni života, a ni smrti. Napušteno ostrvo koje je zahvatila neka vatra, rekla bih skoro, koje me je kontstansto podsećalo da svemu dodje kraj, ali ne onaj kraj koji tera suze napolje, već kraj nekog života koji nije onaj koji mi vodimo i koji je više apokaliptičan i vode ga ljudi sa ekrana, zamišljenje vrste. A opet, na ulazu u ostrvo, stoji restoran i nudi kapućino, a preko puta njega, na dnu mora, spava hiljade i hiljade kostiju. Tako kažu – ali meni posve ništa od toga nije prošlo kroz kožu i bilo mi je dosadno što su samo Srbi tu došli, isto kao i ja, jer se dolazi, a istorija o kojoj se piše- nema je i ne oseti se. Propala je, sa kostima, na dno mora i nema joj više traga. Nisu je očuvali.

IMG_2995IMG_2997IMG_2998IMG_2999IMG_3003IMG_3004IMG_3005IMG_3006IMG_3009IMG_3010

Jedan dan, smo kod Spirosa iznajmili brodić i zaplovili, posve sami u novu avanturu, okruženi slanim morem.
I dok su me ljuljali talasi, i dok me je okrživalo more, bilo mi je muka pomalo, ali bilo mi je i neverovatno da tu, baš tu, u jednoj maloj uvali, na jednoj maloj plaži kojoj se prilazilo samo s’ mora, tu, baš tu, pronašla sam reči koje me voze, smiruju, ljute, navode na bes, na ljubav, na tugu, na sreću, takve reči koje obuzimaju telo. Na Krfu, pronašla sam reči dok vozili smo se brodićem, nas dvoje, sunce i more. Na Krfu pronašla sam reči od kojih mi trzaju ruke, koje mi guše glavu, a ja ovako blejim, i udišem slano more, i hvatam zjale. Sve u svoje vreme. To mi je šapnulo duboko more.

IMG_3041IMG_3046IMG_3038IMG_3043IMG_3045IMG_3037IMG_3099

Neke druge priče čuvam za sebe, a ove vam dajem, ponesite nešto iz njih.

Sara

3 Replies to “Ostrvo Krf // Priče iz Grčke”

Leave a Reply to PedroL Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s