Шеснаеста прича за понети

Размишљам да ли је сасвим океј да је то то и да сви људи данас, и икад, мислимо да је наша прича једна, једина и све и сви око нас лебде и левитирају, неоправдано постоје и иритирају?
Пре који дан, шетали смо ка Бранковом гробу, на Стражилову. Провели смо неких два сата покушавајући да будемо присутни у природи, као да је она измештена од нас самих и као да је она нека посебна врста, попут плаве жабе, коју не видиш свакодневно, а не да је само шума кроз коју је нормално да прошеташ пре ручка, за боље варење недељне хране. Последњи пут смо туда прошли јесенас, кад исто било приступачно због времена, остатак зиме смо недељом одлазили на само двадесетак минута да протегнемо ноге. И тад, јесенас, су поставили нове табле, са његовим песмама, испод којих су се налазили описи биљака које насељавају овај простор. Ставили су и нове дрвене клупе и нове дрвене канте, да пењање буде што лепше и лакше народу из града, који није навикао на планету Земљу, њене шуме, ливаде и слично. Но, ето, испоставило се да нам је негде на пола пута добро дошла та једна клупа, јер Ели, ђаво мали, је немогућа за шетњу, вуче јако, и требао нам је предах. Понели смо флашицу воде и тек што сам је затражила Филипу, поред нас, дрвена канта остала је само са једном страном. Остале три стране, као да су рашрафљене, прецизно и намерно. И тамо где је некад требало да буде дно, стоји велика, пластична, празна флаша, у којој је некад била вода. Питам се да ли је та флаша убачена док је било дна, или након монструозног парања једне дрвене канте? Такође се питам, да ли је иста та сподоба скинула и све оне табле са Бранковим песмама, и нежно их спустила на земљу? А исто се питам и да ли неко брине о националном парку,о дрвећу које је попадала и препречило тај мали путић ка гробу, о Стражилову генерално, или Карловчани, као и увек, воле само да се праве и диче историјом која није њихова? Такође ме занима чији је онај један ресторан на Стражилову, којем је дозвољено да недељом у 11 пушта Емину Јаховић да се чује на врху сваког дрвета? Но , онда сам обратила пажњу на људе који посећују тај дан Стражилово, таблице из Београда, Панчева, Сремске Митровице и долазе са децом која мучно пружају корак, причајући о игрицама, запињући за земљу, гледајући у замишљени екран испред себе, свако мало дозивајући родитеље са питањем ”Кад ћемо на ручак у ресторан?”. А родитељи брже-боље ваде телефон и зову да направе резервације у Пасенту. Идеално звучи њихова недеља, шетња кроз шуму, па ручак у Пасенту. Осим што се ја сећам мојих одлазака на Фрушку гору са породицом и пријатељима, где смо носили нешто хране да роштиљамо и пуно добре енергије да се смејемо и деца су седела на ћебету и играла карте, и трачали смо по шуми, бунећи се кад је било време да идемо кући. Нешто тако се ја сећам, сигурна сам онда и да је тако и било. И није било баба и деда који су се догегали са паметним телефонима, како би позвали родбину на Вибер да им покажу где су и који се сликају да ставе на друштвене мреже и чекају да им стари пријатељи и родбина коментаришу како их је лепо видети заједно.
Но, док смо седели на чудном прво-фебруарском Сунцу, горе код споменик-гроба, и потајно желели тиши жумор гласова, уместо вриске и дерања произведених из тоталне нервозе и нетрпељивости, која се баш гласно осетила, појели смо банану, поделили смо је сво троје, и упутили се на ручак код Филипових. Шта ми уопште и знамо како се живи. Боље и да не излазимо из дворишта, ако не знамо тако исто као и сви они да ходамо. А и уосталом, ово је само моја прича, једна и једина.