Петнаеста прича за понети

Тик ток.
Зима споро пролази, и не односи блато, него га гомила. Умазане су ми ципеле, ауто, Елине шапе, блато је и испред улазних врата. Много га више има када Сунце сине, пакосно зимско сунце, руга се том мом блату, а ноћ га чува и не да му никуда. Ова три месеца јануара, већ двадесет пету годину за редом, уносе нервозу и уносе блато. Питам се само како би било да година почиње у јулу. Има ли везе јануар са свим новогодишњим глупостима, или би и јул био једнако тако блатњав? Некако, ипак, субјективно, мислим да у јулу не би било прилике за губљење времена једнако као и у јануару. Зар једина не бих окитила јелку у јулу?
У Аустралији је ките.
Да, једина.
Сваке године је китим ради сентименталности, но не знам чије? Сви славе све у јануару. Нико не слави ништа у јулу. Време је да свет почне да се понаша и у јануару исто као и у јулу.
Не идемо више на посао кроз њиве и снегове. Не радимо од пет ујутру. Не сејемо. Не жењемо. Не сакупљамо сарме и кобасице за зиму. Једемо авокадо зими.
Радимо све што и у јулу, а чак и више.
Доста је било јануара. И фебруара. И мартова. И априла. И лажне сентименталности која није наша. Тематских журки, као да су деведесете биле тридесетих. Као да смо и ми сами као.
Као некада.
Или као из будућности.
Како уопште знамо како изгледа будућност и зашто је онда будућност ако је већ знамо.
Шта је то као из будућности.
Реклама.
И све сада, и све мисли- све је реклама.
Ово сада, што ми живимо, зове се реклама. И садашњост је ништа, само реклама. Зато што славимо све у јануару и зато што нам је све као нешто.
Зато та три месеца јануара сваке године гомилају све више блата, све више прошлости и будућности.
Ове године, бићемо још више заглављени у прошлости и будућности.
Зато што смо као.