Једанаеста прича за понети

Изузетно ме ометају сви могући радови у граду, и на путу до града, и у Карловцима и свуда, само су свуда. Зашто је све, свуда и у исто време. Зар нам заиста треба толико радова. На пример, у Градићу? Који већ пут реновирају фасаде, ја више ни не знам. Имам осећај да скеле тамо стоје већ три године. Сигурна сам да стоје већ три године. Никакви резултати се не виде, а само се нешто ради и саобраћај је у хаосу. Тих бедних 8км од Карловаца до града ми трају читаву вечност, још од маја месеца. Аман, људи. Не требају нам нови аутопутеви, возови у ваздуху, мостови као да прелазе Атлантик, само ме пустите да возим. Рапидне промене су досадне. Изузетно. Сваки дан нешто ново, и онда то ново постане досадно, јер знам да ће већ сутра бити старо, па која је поента да му се радујем. Веће, веће, веће. Више, више, више. Све одједном. А не знам ни сама. Неке промене су добре, али сигурна сам, ма сто посто знам, да ови радови свуда и одједном нису добри. Све су неке закрпе.
Мој пас се иначе свега боји, али ако ми седне на ноге, онда може да буде опасна и да режи. Не може јој нико ништа. Тако некако и ја сама живим. А шта више и могу да очекујем од понедељка, јадника, омрженог дана. Премда, стаћу му одбрану, ја га волим. Среда. Среда је злобница, права пакосница. Њу ми не помињите. Данас, понедељак, успавано јутро, једна, друга, трећа кафа, хладно јутро, ведар дан, помало посла, повише зевања, успореног ходања, погрешних, трапавих подухвата, по који успех, мало смеха, шаљивог разговора, и одласка у пиџаму и кревет. Добро је то скроз. Сутра ће бити још боље. Сутра је уторак.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s