Девета прича за понети

Хладан дан у новембру. Данас сам први пут осетила да долази зима. Ахх. Ваздух је попримио маголовиту боју, а небо се скупило, и њему је хладно. Фалио ми је шал око врата, тако да од сада обавезно носите шал. А потрудићу се и ја да га понесем. Данас сам обавештена да се дописујем већ годину дана са мртвим човеком, и изузетно језиво се осећам у вези свега тога. Интернета, мислим. Дотични су били убеђени да је име промењено, но није, и тако сам се ја ето обраћала господину Ђорђету већ годину дана, да би ми се тек данас неко смиловао и објаснио да је он нажалост преминуо пре 4 године. Питам се колико мртвих лута интернетом. Између осталог, ушао је данас један пар у књижару и из чиста мира ме питао да ми прочитају тарот карте. А онда је мој деда, у сумрак, изгубио једну кокошку. Све у свему, данас је један од оних дана када немаш контролу, а ни благе везе, одакле долази тај чудан сплет околности. Преостаје ми само да направим палачинке.