Веома сабласан дан. Готово као да је стигла апокалипса. Тмурно, љуто небо, намргођено, изразито сиво и изразито плаво, прелиле се боје једна у другу, а ветар их меша и меша, све више и више. Сваки ход чини ми се као да је у успореном снимку, клизе стопала, али не газе бетон. Пoгледи гледају кроз мене и кроз масу, празни, а уста пуна бла бла речи. Ето, таква је ситуација била ту негде око три поподне данас, у центру Новог Сада.
Док сам, касније, шетала пса, пред сумрак, негде на брду Сремских Карловаца, небо је попримило и мало розе боје, коју је ветар исто умешао у оне данашње, сиву и плаву. Како је мрак , падао, и месец излазио, црне огољене гране постајале су страшније, и претварале су се у неке жгољаве руке. Мокро лишће шушкало је под нашим шапама и ногама, а напољу није било никога. Чуо се само груб лавеж из даљине. Ели није занимало ништа од тога, она је је усхићено њушкала све пред собом. Мене је нешто повело у којекакав филм Тим Буртона, као например Коралина. Језа ме је помазила, али упркос, пријао ми је тај моменат у потпуности. Има нешто у новембру, у јесени, у сумраку, у апокалиптичној тишини.
А јутрос док сам прелазила мост и Дунав, Сунце је стидљиво сијало и пресијавало се преко мутне воде реке, преко које су се кретали теретни бродови. По мосту су штанцали аутомобили, аутобуси, бицикли и пешаци. Цео град се кретао, ужурбано и без престанка. Чак и кад сам ја стајала на црвеном семафору. И даље је све било у покрету. И тај покрет, онда једном, јако давно, баш давно, нико не зна када, толико давно, тад кад је започет, никада није прекинут. Сваки дан, сат, минут, секунда, милисекунда и шта је још мање од тога, нешто се креће, свет се окреће. Никада не стаје. То је баш умарајућа мисао.
Свете, стани.
photographer ☾
Sara Frog 