Четврта прича за понети

Данас ћу рећи да помало не знам ко сам више, у свету где те терају да будеш потпуно свој. С кишом, пали су и наши морали на земљу, остали смо мокри и голи, а декоришемо се све више из дана у дан. Наиме, видела сам данас на Инстаграму, једна књижара продаје беџеве, те рекламирају и дотичне који их праве, а на слици? Крвави тампон—–
Између осталог, и данас је време као и јуче. За капут, а може и без њега. Исто као и људи, и јуче, а и данас, са мозгом, а може и без њега. Свеједно је.
Лакше је када је снег, сви се завуку у куће, па их не гледам. Преостаје да чекам зиму и надам се некој јачој киши. Тад ћу моћи засигурно да кажем да је за капут, а и да је време баш онако како треба да буде у новембру. Премда, ’како треба да буде’ , можда се сада може наћи само у антикварницама, и постала је она изрека, ретро, као и рошуле. Фрљају се са њом, само они што мисле да су превише свежи. Све у свему, ова прича за понети и није нека, али неким данима, нема ништа да се понесе, само да се баци. Бацам овај четвртак у ђубре, за боље и није.