Трећа прича за понети

Већ је шести новембар, и још нисам сликала јесен. Немојте се правити сада изненађени и разочарани у ову реченицу, и будимо сурово реални- превише сликамо све. Слике су постале наша друга реалност, те живимо у свету о којем су се писале књиге, живимо два живота одједном. Па ето, шта вам још фали, кад сте на два места одједном? Зар нисмо то одувек желели, или ми се само привиђа она стара позната ’Да бар могу да се клонирам.’ Свакако, ни данас нисам сликала јесен, али јесам детаљно запамтила сваку њену боју. На путу ка кући, онако у пролазу, кроз прозоре плавог пунта, и данас сам, оштро и са пуно нежељене и горке мржње, стрељала погледом раднике који раде на прузи Карловци-Београд. Месеци већ, бесрамно, руше стабло по стабло, и ја сваки дан само, скрштених руку, гледам. Данас сам рецимо, приметила још једну распалу кућу, уз већ раскопану пругу. Раширили су веш на неком старом канапу, док их је нека опака биљка већ увелико појела, пардон прекрила. Види се само трули кров, и њихове гаће на штрику. Чини ми се и да се дим однекуд пењао. Видела сам то на три секунде, и онда ме ауто повезао даље. На пракингу сам се , на три секунде, запитала шта ће бити са тим људима. А и ко уопште живи тамо. Мокар пут, магловито и сиво небо, јарке нијансе жуте, нараџасте и тамно зелене преливале су се преко натопљене земље. Огромни булдожер рушио је и данас једно стабло. Ту на његовом месту, биће бетон. Ето вам ваше јесени, усликајте то.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s